Kako sam raskinuo s Jovanom zbog jednog „je l’ ja?“

                                   

                       Beograd je nešto cvilio te zime. Ratne godine – mučne. Posvuda zbrčkana lica i trgovci devizama. Dva sveta u jednom gradu. Jovana i ja hodamo ćutke.  Terazije, Beograđanka, SKC, Atelje – stani! Izvadim neke milijarde iz džepa, ona doda još par - i kupimo karte. Predstava je počela. Sednemo negde u sredinu trećeg reda i zavalimo se u stolice. Toplo. Bekjarev na pozornici - sam. Igra nekog mađioničara, pa viče na sav glas. Odjednom, kao grom iz vedra neba, ošinu me pogledom i reče :
-VI!! Hajde ustanite, Vi, i dođite na pozornicu!
 Zbunjen sam, uši mi se crvene od hladnoće, nisam se pošteno ni ugrejao, ali ustanem, pokažem prstom na sebe i pitam :
-Je l’ ja?
 U istom trenutku čovek pored mene viknu :
-Ma hajte molim Vas! Mislite li da to možete izvesti!? Sa mnom ili bez mene!?
 Glumac, jebote, ustade iz publike i krenu ka pozornici. Predstava se nastavlja, puno glumaca u publici, ustaju, sedaju, igraju svoje role. Ja crvenim. Jovana, kako me pogleda, tako se suzdržava da ne pukne od smeha. Predstava se završila, frajeri odigrali svoje uloge, a meni je to „je l’ ja“,  još uvek zvonilo u ušima. Gleda me Jovana i smeška se krajičkom usana. „
-Hoćeš kući? Da te otpratim? pitam.
-Je l’Ja? pokaza ona prstom na sebe i prasnu u smeh. 
Jedi, bre, govna mislim se, i ti, i Bekjarev, i njegova glupa predstava, a još mi neprijatno.  I tako to krene.

-Dolaziš večeras kod mene? – Je l’ ja? (smeh)

-E, jesi l’ si položila ispit!? – Je l’ ja? (kikotanje)

-Jesi l’ to malo skratila kosu? – Je l’ ja? (hahahaha)

-Ti nisi normalna, majke mi. – Je l’ ja? (tapš-tapš po ramenu)

I puknem, šta ću. Počnem s društvom da izlazim, upoznam neku Draganu iz Rume, slatka kad skine brčiće, al’ posle sam i s njom raskinuo.

-Što se ne javljaš, pita Jovana. - Je l’ ja?

-Da, ti.

-Imam novu devojku.

-Aha. Pa kakva je?

-Fina, al’ u pozorište je ne vodim. Nikad se ne zna, jebiga.