Baštenski patuljak

U srpskoj "olimpijskoj disciplini" pobedi komšiju, značajno mesto zauzeo je i baštenski patuljak. Ovaj simpatični spomenik kiču, zauzeo je svoje mesto u prostranim dvorištima srpskih gastarbajtera - povratnika, i ostalih lovomopčinjenih građana. Njegova glavna karakteristika je, u stvari, da kao i kućni ljubimci, posle izvesnog vremena zaliči na vlasnika, i obrnuto. Dešava se, pa pomislite, kada prolazite pored komšijskog vrta i uredno se javite sa "dobro jutro, komšija", da je komšija nešto ljut na vas jer ne otpozdravlja, a onda, kada pogledate malo bolje, vidite da ste se neoprezno javili baštenskom patuljku, koji, jelte, ne ume da govori dok ga ne izmisle i na struju i ugrade mu mini - softver sa takvom mogućnošću. Baštenski patuljak će do tada, usamljen u grande - vrtovima, nemo svedočiti o ljudskoj gluposti ,svojstvenoj, uglavnom, stanovnocima sa ovih prostora. Dok drugi ulažu novac u udobne tople kuće, jeftine za stanovanje, isplanirane da čuvaju svaki atom energije, mi kupujemo gipsane figure lavova i labudova, i ponekog baštenskog patuljka, pa se posle čudimo što nas Evropa neće. E, pa, dragi moji najdraži, kada baštenski patuljak ode u istoriju, svetla  budućnost će biti pred nama. Do tada bauljajmo u mraku. Sad, ko će koga, videćemo. Očigledno nam se nikuda ne žuri...

Avanture agorafobičnog tviteraša

Pišam ti ja tako pišam, jebiga, dve litre kokiške sam popio, kad zvoni telefon. Ja se javim, kad ono tu-tuu. Ništa, ako mu trebam zvaće ponovo. Jutro lepoo, milina da ga provedeš u dnevnoj sobi uz kokice i televizor. Izaberem film, sere mi se. Serem ti ja tako serem, kad opet telefon. Zvoni, ko te jebe, mislim se ja i nastavim da kenjam. Obavim sranje, nema papira. Pu, majku mu, moram da načnem još jednu knjigu. Tolstoje, izvini. Obrišem bulju i vratim se kokicama i filmu, kad opet telefon. E, sa' ću te uvatim da vidim ko si i šta si! Dignem na prvo zvono, opet tu-tuu. Neko me zajebava. Razgrnem zavesu, provirim napolju, dan leep, sunčan, ne mnogo topao, ma k'o iz bajke. E, neće meni neka budaletina da pokvari ovako lep dan! Isključm telefon, i nastavim da uživam u dnevnoj sobi. Sutra ću u kuhinji da napravim neku zajebanciju. Ma, život je savršen kad isključiš telefon, majku im uličarsku! A sad odoh da tvitnem neku mudrost. Jer sam tako u mogućnosti, jebiga...

Baš ništa, ali stvarno

Kada bih umeo da pišem, kao Ivo, ili Meša, na primer, uronio bih u dubine svog talenta i iščupao tvoj osmeh, zatim mu svaki detalj zabeležio, da se ne zaboravi. Kada bih imao oko kao Rembrant, ili Pablo, naslikao bih zoru u rupicama tvojih obraza i veče u tvome krilu, naslikao bih sve te divlje guske što se gnezde u tvojoj kosi dok me sanjiva ne primećuješ. Baš to bih naslikao. Kada bih umeo da volim kao Bog ili majka, pustio bih te da odeš, a kada bih mogao da stvaram, stvorio bih te baš takvu, indigniranu i smelu, umornu od traženja smisla i sklonjenu od sveta. I ništa ne bih promenio. Čak ni to, što se, nikada, i nigde, nismo sreli. Baš ništa, ali stvarno.