Aorist Blejahu - Tekst

Uvek si veća budala nego što misliš da jesi, i uvek manja nego što to drugi misle. Ako jesi budala. Ako nisi, onda nisi  baš normalan, jer ako živiš u Srbiji, a nisi pobudalio, očigledno ti nešto fali. Nee, pa nemoj mene da pitaš šta to tebi fali, pa si ostao normalan. Otvori oči, napregni vijuge i počni od cipela. Kako izgledaju? Sagni se, pogledaj. Ne možeš da ih vidiš od trbuha? Ako nisi trudan, onda si debeo, a ako si debeo od čega si debeo? Svejedno. I ako si trudan, i ako si debeo, budala si. Zašto? O tome bih mogao roman da napišem, ali neću. Nisam ni ja baš tolika budala, pa da pišem o onome što je svaka budala trebalo odavno da shvati. 

Elem, ako ne vidiš cipele, vide ih drugi. Zbrčkane, potrošene, vape za kontejnerom, opet ne valja. Nema veze što si možda novac od nekupljenih cipela potrošio na ekskurziju od koje tvoje dete ima traume. Budala si. Vide li drugi da imaš nove, besne cipele, skupe i trendovane, opet si budala, jer ne zarađuješ toliko da bi sebi mogao da ih priuštiš, a da tvoja porodica, negde, ne istrpi taj manjak u budžetu. Teška si budala. Ako, pak, možeš sebi da ih priuštiš bez problema, jer zarađuješ mesečno popriličnu svotu novca, uf, kolika si tek onda budala, to se opisati ne može. Pa svi koji dobro zarađuju u Srbiji, na kraju, pred neke tamo izbore, ispadnu budale. Malobrojni ne, al' i oni su budale na svoj način. Njima se ne treba zamerati. Budala si ako se nekom od njih zameriš. Ma, najveća si budala ako nisi otišao odavde, a mogao si, ali još veća si budala ako nisi mogao, jer se nisi trudio. Ako nisi na vreme zbrisao odavde da glumiš budalu u nekom londonskom restoranu, sa keceljom oko pasa, veće budale, da izviniš, od tebe - nema. I sve da se i nisi pronašao u ovom tekstu, a pročitao si ga do kraja - budala si. Normalan čovek ne bi ovakav tekst čitao do kraja. Zato, kad pomisliš da nisi budala, pogledaj u cipele. Cipele uvek mogu da te demantuju. One su tvoja slika i prilika.      

Blogov kolac

        I, proošli praazniciii. Spojili smo sve što se spojiti može, a sutra na šljaku. Mašina je spremna da mi uljem namaže šake i bukom napuni uši. Volim kad ukrotim tu moju zver. "Zelenog zmaja" od nekoliko tona gvožđa i brzinom koja zastrašuje. Dođe tako neko da vidi kako to radi, pa ne sme ni da priđe "zmaju". On bljuje po dvesta džakova u minuti i nenaviknutom nije ni malo prijatno kad mu se približi. Onda uhvate, pa se dive meni. Kako čoveče, kako smeš? Pa, to kida jebote!
       Pa, smem. To je moj život. To je moj izazov i moja dnevna avantura. Ume ona da se naljuti, ne kažem, al' mene još nije "ujela". Odnela je šaku jednom Nemcu, a na valjcima za štampu još stoje otisci prstiju nekog nesretnog Poljaka. Lupila mi je, doduše, čvrgu par puta, pa sam morao na ušivanje glave, al' ona tako miluje kad si joj simpatičan. Kad nisi, onda čupa ruku do ramena.
      Poznajem je. Znam kad se muči, kad joj nešto fali, kad treba da stanem i pomognem joj da uhvati ritam. Ona to poštuje. Poštuje moju krv, znoj i moj zabrinut pogled u takvim situacijama. Neki ljudi to ne mogu - ona može. Eto, pada mi na pamet kako je došlo vreme, pa i od mašine može čovek nešto da nauči. Ona zna da to što joj pružam nije puka obaveza. Zato je mirna kad joj priđem i zato smo oboje uspešni. Zato, zajedno, pravimo džakove za polovinu evropskog tržišta. Zato se slažemo. Ja ne koristim čekić, a ona to poštuje. "Dodaj mi imbus deset, pusti, stani. Daj mi ključ devetnaest. Ne taj, viljuškasti. Probaj sad. Stani". I tako dok ne počne da "peva". Onda sam miran. Prošetam, ona radi, razgovaram sa ljudima i u koji god ćošak fabrike da odem, ja je slušam. Javi ona uvek kad nešto ne valja. Zazvoni lancem, štucne zupčanikom, zazuji valjcima.
      Jebem li ga. I to je valjda neka ljubav. Ili sam se samo uželeo te prokleto divne, savršene gvožđurije.

Viša Sila

Svi ljudi  prirodno u podsvest pakuju ono što im ugrožava ego. To jeste izuzetan dar, ali podsvest nije ništa drugo do obična korpa za otpatke koja ima određenu zapreminu, pa ako je prepunimo, neminovno počne da zaudara prvo onima oko nas, a onda i nama samima. Nezadovljstvo samim sobom je najčešći uzrok mnogih bolesti koje bi nas zasigurno zaobišle, da smo manje punili pomenutu korpu. Sreća po ljudski rod, te je ovaj otpad "organskog porekla" i što vremenom postane samo prah, čija sitna zrna mogu da nas podsete koliko je, u stvari, ono što je dobro oko nas  i u nama, veliko i vredno. Teško je opisati nešto vredno. Kao kad bismo probali da dočaramo nekome lepotu dijamanta, ili, pak, nekog sjajnog umetničkog dela. Nije nemoguće, ali to mogu  samo malobrojni. Znači, ni stvarno lepo, ni ono stvarno dobro, nemaju preko potreban marketing. Veličina Isusovog dela je nemerljiva, ali je njegova sudbina i te kako uplašila one koji su nakon toga "vodili" čovečanstvo u pravcu izbavljenja i spasenja. Moje je mišljenje, da svako vreme ima po jednog Božjeg sina, koji ne uspe da uradi ništa, ili vrlo malo, za svoju braću i sestre. Tu dolazimo do zaključka, da zlo, polako ali sigurno, a koristeći  nove tehnologije i sve brže, vuče svet ka totalnom uništenju. Razmišljajući dalje o iskonskoj borbi dobra i zla, nameće nam se činjenica da ovaj svet i dalje postoji, ma koliko uvrnut i skrajnut s puta koji je zamislio tvorac. Dakle, ako ovaj svet i dalje postoji ovakav kakav jeste, da li je to dobro neuništivo ili zlo i nije toliko loše? Moguće su obe varijante. Ponekad mi se učini da to i nije borba, nego igra između ove dve krajnosti. Igra između dobra i zla ? Zvuči mi sasvim ok. Ne bih voleo da ove reči budu opravdavajuće za zao čin,  ali ipak se pitam, zašto je uopšte dozvoljena ta hiljadugodišnja  patnja u rešavanju pobednika? Dobro je već duže vreme kao grogirani bokser,  ali pre svakog nokauta neko "udari u gong". Zamislite igru u kojoj učestvuju neko ko stvara i neko ko uništava. To je nešto što na nivou našeg roda, a plasirano na razne načine, zabavlja generacije i generacije ljudi. Nije li onda moguće da su i tvorac i rušitelj stvoreni od neke još Više Sile? Sile, koja bi, eto - samo da se malo zabavi. 


P. S. Nije lako biti dokon.

Oblaci na traci

Došlo vreme sve se preokrene. Neće više Branko da robuje, 'oće Branko bloga da bloguje. Ne vredi. Ako mi se u narednih trideset sekundi prsti ne "razlete" po tastatauri, ovaj deo neta će ostati beo. A, hteo sam samo da pljunem na ekran, al', jebiga, ništa ne bi ostalo od utiska. Zato moram da pišem.

     Potrošili smo 2011. godinu i načeli ovu sudbonosnu 2012. Ja, neveselo. U krugu porodice. Ćerka je sa svojim društvom uzurpirala dobar deo stana, žena bila obuzeta njihovim ludorijama, a ovaj novopečeni bloger je - samovao. To mi u većini slučajeva i prija, ali 31. 12. nekoliko sati pred ponoć, nisam se osećao dobro u ulozi samca. Po prvi put u životu sam osetio tu tegobu koju nosi starost. Na televiziji su šljaštale slike, napolju pucale petarde, deca su vrištala, muzika je treštala. Čuo sam samo sebe. Čuo sam taj daleki tam-tam iz praznih grudi. Praznih. Učinilo mi se kada bih zinuo da progovorim, da bi iz mene, kao iz nekog dubokog kanjona, izašao samo prigušeni vapaj. Znam da sam žrtva. Žrtva ambicija koje nameće ovo šugavo potrošačko čudovište. Nisam imao izbora.  Morao sam tako brzo da ostarim i da ostanem sam sa onima koji tako surovo očekuju i traže. Mogao sam da pratim sebe i da ostanem bez njih nesretnih, ili, da pratim njih i da ostanem bez njih sretnih. Svako normalan bi izabrao ovo drugo.
    Al' nije ni to najgore. U svoj toj prolaznosti koju nose ove godine, najgora je ta munjevita brzina. To ubrzanje koje vreme dobija svakim danom sve više i više. Danas je nosiš na rukama da podrigne, sutra vodiš u školu i ne prođe puno vremena star si, potrošen, nesrećan. Usporiš - vreme ubrza. Ništa ne vredi. Ni da živiš, ni da ne živiš. Ni stara muzika, ni novi prijatelji, ni praznici, ni posao.
     Ne znam. Možda je ovo isto tako prolazna dubioza nastala na temeljima neprepoznavanja novonastalog, starijeg JA? Možda ja sve to vrlo dobro podnosim i možda neću ni poludeti, kao što osećam? Možda ću se već sutra nasmejati i ispuniti radošću, kada mi ćerka kaže: "Hm, matori, mogli bismo da kupimo novi auto, a"?
   Možda, možda, možda...a do tada, kao oblake na traci nizaću ove neuhvatljive dane. Za mene, a verujem da je to sasvim slučajno, kataklizma kao da je već počela. Srećna vam 2012. godina.