I, proošli praazniciii. Spojili smo sve što se spojiti može, a sutra na šljaku. Mašina je spremna da mi uljem namaže šake i bukom napuni uši. Volim kad ukrotim tu moju zver. "Zelenog zmaja" od nekoliko tona gvožđa i brzinom koja zastrašuje. Dođe tako neko da vidi kako to radi, pa ne sme ni da priđe "zmaju". On bljuje po dvesta džakova u minuti i nenaviknutom nije ni malo prijatno kad mu se približi. Onda uhvate, pa se dive meni. Kako čoveče, kako smeš? Pa, to kida jebote!
Pa, smem. To je moj život. To je moj izazov i moja dnevna avantura. Ume ona da se naljuti, ne kažem, al' mene još nije "ujela". Odnela je šaku jednom Nemcu, a na valjcima za štampu još stoje otisci prstiju nekog nesretnog Poljaka. Lupila mi je, doduše, čvrgu par puta, pa sam morao na ušivanje glave, al' ona tako miluje kad si joj simpatičan. Kad nisi, onda čupa ruku do ramena.
Poznajem je. Znam kad se muči, kad joj nešto fali, kad treba da stanem i pomognem joj da uhvati ritam. Ona to poštuje. Poštuje moju krv, znoj i moj zabrinut pogled u takvim situacijama. Neki ljudi to ne mogu - ona može. Eto, pada mi na pamet kako je došlo vreme, pa i od mašine može čovek nešto da nauči. Ona zna da to što joj pružam nije puka obaveza. Zato je mirna kad joj priđem i zato smo oboje uspešni. Zato, zajedno, pravimo džakove za polovinu evropskog tržišta. Zato se slažemo. Ja ne koristim čekić, a ona to poštuje. "Dodaj mi imbus deset, pusti, stani. Daj mi ključ devetnaest. Ne taj, viljuškasti. Probaj sad. Stani". I tako dok ne počne da "peva". Onda sam miran. Prošetam, ona radi, razgovaram sa ljudima i u koji god ćošak fabrike da odem, ja je slušam. Javi ona uvek kad nešto ne valja. Zazvoni lancem, štucne zupčanikom, zazuji valjcima.
Jebem li ga. I to je valjda neka ljubav. Ili sam se samo uželeo te prokleto divne, savršene gvožđurije.
Pa, smem. To je moj život. To je moj izazov i moja dnevna avantura. Ume ona da se naljuti, ne kažem, al' mene još nije "ujela". Odnela je šaku jednom Nemcu, a na valjcima za štampu još stoje otisci prstiju nekog nesretnog Poljaka. Lupila mi je, doduše, čvrgu par puta, pa sam morao na ušivanje glave, al' ona tako miluje kad si joj simpatičan. Kad nisi, onda čupa ruku do ramena.
Poznajem je. Znam kad se muči, kad joj nešto fali, kad treba da stanem i pomognem joj da uhvati ritam. Ona to poštuje. Poštuje moju krv, znoj i moj zabrinut pogled u takvim situacijama. Neki ljudi to ne mogu - ona može. Eto, pada mi na pamet kako je došlo vreme, pa i od mašine može čovek nešto da nauči. Ona zna da to što joj pružam nije puka obaveza. Zato je mirna kad joj priđem i zato smo oboje uspešni. Zato, zajedno, pravimo džakove za polovinu evropskog tržišta. Zato se slažemo. Ja ne koristim čekić, a ona to poštuje. "Dodaj mi imbus deset, pusti, stani. Daj mi ključ devetnaest. Ne taj, viljuškasti. Probaj sad. Stani". I tako dok ne počne da "peva". Onda sam miran. Prošetam, ona radi, razgovaram sa ljudima i u koji god ćošak fabrike da odem, ja je slušam. Javi ona uvek kad nešto ne valja. Zazvoni lancem, štucne zupčanikom, zazuji valjcima.
Jebem li ga. I to je valjda neka ljubav. Ili sam se samo uželeo te prokleto divne, savršene gvožđurije.
Нема коментара:
Постави коментар