Oblaci na traci

Došlo vreme sve se preokrene. Neće više Branko da robuje, 'oće Branko bloga da bloguje. Ne vredi. Ako mi se u narednih trideset sekundi prsti ne "razlete" po tastatauri, ovaj deo neta će ostati beo. A, hteo sam samo da pljunem na ekran, al', jebiga, ništa ne bi ostalo od utiska. Zato moram da pišem.

     Potrošili smo 2011. godinu i načeli ovu sudbonosnu 2012. Ja, neveselo. U krugu porodice. Ćerka je sa svojim društvom uzurpirala dobar deo stana, žena bila obuzeta njihovim ludorijama, a ovaj novopečeni bloger je - samovao. To mi u većini slučajeva i prija, ali 31. 12. nekoliko sati pred ponoć, nisam se osećao dobro u ulozi samca. Po prvi put u životu sam osetio tu tegobu koju nosi starost. Na televiziji su šljaštale slike, napolju pucale petarde, deca su vrištala, muzika je treštala. Čuo sam samo sebe. Čuo sam taj daleki tam-tam iz praznih grudi. Praznih. Učinilo mi se kada bih zinuo da progovorim, da bi iz mene, kao iz nekog dubokog kanjona, izašao samo prigušeni vapaj. Znam da sam žrtva. Žrtva ambicija koje nameće ovo šugavo potrošačko čudovište. Nisam imao izbora.  Morao sam tako brzo da ostarim i da ostanem sam sa onima koji tako surovo očekuju i traže. Mogao sam da pratim sebe i da ostanem bez njih nesretnih, ili, da pratim njih i da ostanem bez njih sretnih. Svako normalan bi izabrao ovo drugo.
    Al' nije ni to najgore. U svoj toj prolaznosti koju nose ove godine, najgora je ta munjevita brzina. To ubrzanje koje vreme dobija svakim danom sve više i više. Danas je nosiš na rukama da podrigne, sutra vodiš u školu i ne prođe puno vremena star si, potrošen, nesrećan. Usporiš - vreme ubrza. Ništa ne vredi. Ni da živiš, ni da ne živiš. Ni stara muzika, ni novi prijatelji, ni praznici, ni posao.
     Ne znam. Možda je ovo isto tako prolazna dubioza nastala na temeljima neprepoznavanja novonastalog, starijeg JA? Možda ja sve to vrlo dobro podnosim i možda neću ni poludeti, kao što osećam? Možda ću se već sutra nasmejati i ispuniti radošću, kada mi ćerka kaže: "Hm, matori, mogli bismo da kupimo novi auto, a"?
   Možda, možda, možda...a do tada, kao oblake na traci nizaću ove neuhvatljive dane. Za mene, a verujem da je to sasvim slučajno, kataklizma kao da je već počela. Srećna vam 2012. godina.