Pišam ti ja tako pišam, jebiga, dve litre kokiške sam popio, kad zvoni telefon. Ja se javim, kad ono tu-tuu. Ništa, ako mu trebam zvaće ponovo. Jutro lepoo, milina da ga provedeš u dnevnoj sobi uz kokice i televizor. Izaberem film, sere mi se. Serem ti ja tako serem, kad opet telefon. Zvoni, ko te jebe, mislim se ja i nastavim da kenjam. Obavim sranje, nema papira. Pu, majku mu, moram da načnem još jednu knjigu. Tolstoje, izvini. Obrišem bulju i vratim se kokicama i filmu, kad opet telefon. E, sa' ću te uvatim da vidim ko si i šta si! Dignem na prvo zvono, opet tu-tuu. Neko me zajebava. Razgrnem zavesu, provirim napolju, dan leep, sunčan, ne mnogo topao, ma k'o iz bajke. E, neće meni neka budaletina da pokvari ovako lep dan! Isključm telefon, i nastavim da uživam u dnevnoj sobi. Sutra ću u kuhinji da napravim neku zajebanciju. Ma, život je savršen kad isključiš telefon, majku im uličarsku! A sad odoh da tvitnem neku mudrost. Jer sam tako u mogućnosti, jebiga...
Нема коментара:
Постави коментар