"U Maroko sam otišao radi egzotike, mirisa Afrike i najstarijeg univerziteta o ovom delu kosmosa: Al-Kvaravina u Fesu.
Kako to već biva, stvari krenuše svojim tokom.
Prvo otkriće bi da na moju pojavu mladi Marokanci staju u stav mirno i sa ispruženom rukom viču; " Hajl Hitler!", a potom se zacenjuju od smeha.
Otkrih da ih moja svetla kosa dovodi u zabludu oko porekla, pa ću jasno:
" No Hitler, Tito and Yugoslavia!"
Eto magije u vidu klanjanja,posluživanja zelenog čaja,hašiša i slatkiša.
Au, što sam se za tih dana napio čaja i namirisao dima hašiša koji svuda vijori.
Sedimo tako pred velikom prodavnicom, oni ubacuju ceo kikiriki u usta pa posle ispljunu koru dok ja kao poslanik velesile primam znake počasti sasvim blagonaklono.
Pita me jedan od njih, na engleskom koji je bolji od moga, da li znam da čitam.
Ne razumem baš pitanje a ni oni moj odgovor: naturally!
Pa ipak donosi mi ljubavno pisme Amerikanke iz Nju Džersija koje je ostalo nepročitano godinu dana jer nigde na kvadratnom kilometru nema pismenog bića.
Već kod početnog: "My love", nasta takvo oduševljenje koje se nije stišavalo do samog kraja kada nasta opšte grljenje.
Habjanovićka ili Bećković samo mogu da sanjaju takvu reakciju na pisanu reč.
Tako otkrih snagu pisane reče, a otišao sam tamo iz sasvim drugih razloga.
To je inače suština života: stalna iznenadjenja.
U protivnom radi EKG svaki dan da proveriš da l' si živ."
Kako to već biva, stvari krenuše svojim tokom.
Prvo otkriće bi da na moju pojavu mladi Marokanci staju u stav mirno i sa ispruženom rukom viču; " Hajl Hitler!", a potom se zacenjuju od smeha.
Otkrih da ih moja svetla kosa dovodi u zabludu oko porekla, pa ću jasno:
" No Hitler, Tito and Yugoslavia!"
Eto magije u vidu klanjanja,posluživanja zelenog čaja,hašiša i slatkiša.
Au, što sam se za tih dana napio čaja i namirisao dima hašiša koji svuda vijori.
Sedimo tako pred velikom prodavnicom, oni ubacuju ceo kikiriki u usta pa posle ispljunu koru dok ja kao poslanik velesile primam znake počasti sasvim blagonaklono.
Pita me jedan od njih, na engleskom koji je bolji od moga, da li znam da čitam.
Ne razumem baš pitanje a ni oni moj odgovor: naturally!
Pa ipak donosi mi ljubavno pisme Amerikanke iz Nju Džersija koje je ostalo nepročitano godinu dana jer nigde na kvadratnom kilometru nema pismenog bića.
Već kod početnog: "My love", nasta takvo oduševljenje koje se nije stišavalo do samog kraja kada nasta opšte grljenje.
Habjanovićka ili Bećković samo mogu da sanjaju takvu reakciju na pisanu reč.
Tako otkrih snagu pisane reče, a otišao sam tamo iz sasvim drugih razloga.
To je inače suština života: stalna iznenadjenja.
U protivnom radi EKG svaki dan da proveriš da l' si živ."
Нема коментара:
Постави коментар